Karika u lancu vremena

Da će školovanje u gimnaziji biti nešto sasvim dugo od onoga što sam do tada podrazumevao pod tim pojmom, najavio mi je moj otac koji je gajio veliko poštovanje prema školi i obrazovanju uopšte. Rekao je : «Do sada smo od tebe očekivali da budeš odličan, a sada, u gimnaziji, kako budeš mogao. Gimnazija je to, nije šala, brajko moj…» Da je ta škola nešto sasvim neobično i do tada neviđeno uverio me je događaj kojem sam prisustvovao još kada sam prvi put kročio u ovu zgradu, e da bih predao dokumenta i molbu za upis. Bilo nas je ostalo nekoliko pred vratima skretarske kancelarije kada je iz zbornice, žurno, kao da će svakog časa da poleti izašao Stanko Todorović, za koga se kasnije ispostavilo da predaje tehničko obrazovanje, ali je njegova pojava uz izraz potpune nezainteresovanosti za prizor na hodniku odavala utisak da predaje Suštinu Samog Bića. Elem, baš u trenutku kada je Stanko, kasnije prozvan Teka, prolazio pored nas, kroz vrata svoje kancelarije istupila je sekretarica Kaća, kojoj nikada nisam znao prezime, pa ga ne znam ni dan danas, ali šta je prezime prema tom antologijskom Imenu!! Zaustavila je svoje impozantno poprsje par metara od vrata, i upustila se u kraći kurtoazni dijalog sa prolazećim Stankom. O čemu je tu bilo reči, nisam mogao da čujem, ali se u moje uho ubola poslednja reč koju su jedno drugom uputili

Aufwiedersehen, rekao je Stanko, a Kaća odgovorila istom merom i istim načinom: «Aufwiedersehen».

Bio sam više nego zapanjen. Pa ovde se osoblje na nemačkom pozdravlja!! E, to već, kako je najavio moj časni otac, zaista nije bilo za šalu i igranje. Gimnazija je to moj brajko.

Prvog dana u školi shvatio sam da smo izdeljeni na muška i ženka odeljenja. Bilo je jedno muško, broj pet, kasnije prozvano odeljenje Vlade Rusa i dva ženska : jedinica Slavke Mitrović i šestica Ilone Matić. Ta polna segregacija se upravo meni olupala u glavu već u prvom razredu. Naime, na času srpskog jezika koji nam je tada predavala profesorka Lepa Ristić bili smo učili o Šekspiru pa je valjalo pročitati odlomak iz «Romea i Julije». Pošto u razredu nije bilo ženskinja, ulogu Julije je preuzela profesorka, a meni je kao osobi sklonoj lepom izgovaranju reči, zapala uloga Romea. Bacili smo se na čitanje, pa se tu malo i zaneli, naročito, profesorka Lepa koja me je izražajno čitajući, ni krivog ni dužnog, zasula snažnom šekspirovskom emocijom na koju sam ja, kao Romeo, morao da odgovorim ravnom merom. Zlurada publika sastavljena od mojih školskih drugara, uživala je u mojim mukama, smejući se kao luda. Pošto trenutno živim u gradu u kome se nalazi balkon nabeđen da je bio poprištem ove čuvene scene uvek se, prolazeći ovim Julijinim sokakom setim mog glumačkog sparingovanja profesorki Ristić koje se, neovisno od krajnje plemenitih namera, tako beznadežno odbijalo o još nekultivisane glave mojih razrednih drugova.

Ni tada nisam znao, a ni sada ne bih mogao da se zakunem da znam razloge ovakvoj besmislenoj podeli na muška i ženska odeljenja, ali mi je ista izgledala veoma nobl. Podsećala na knjige koje sam čitao i u kojoj su učenici pohađali nekakvu beogradsku Prvu mušku ili treću žensku … Dakle i to je išlo u prilog već pomenutoj tvrdnji.

I sama zgrada gimnazije je svojom starinom i patiniranošću ulivala poseban respekt svima nama koji smo stigli iz netom sagrađenih osnovnih škola prepunih prozora, svetlosti, blještećih podova, gde smo čak morali da izuvamo cipele pre ulaska u učionice. Podsetimo, radilo se o mračnim komunističkim vremenima kada je vladajući režim, da bi se dodvorio narodu, veoma radio na podizanju novih škola i tako nove naraštaje stavljao na rafinirane muke svakodnevnog baktanja sa patikama. Gimnazija je bila sva starovremenska, sa olajisanim patosima čiji je miris štipao za oči, sa uskim visokim pećima, sa sanducima za ogrev koje je poslužitelj Živa svakodnevno, predano punio ugljem. Gimnazija je bila relikt prošlih vremena bez obzira na ono što se i kako se govorilo u zbornici i učionicama i kao takva bila prilika za moj prvi susret sa nečim što nije pripadalo novom poletnom dobu u kome sam ponikao. Sećam se kako sam bio impresioniran onim starim gipsanim modelima koje smo crtali na časovima likovnog. Bila je to jedna šaka, jedno stopalo, jedna kopija elegantno ušinutog Afroditinog torza i jedan satir. Tako nešto do tada nisam mogao da vidim uživo pa sam časove likovnog doživljavao kao neposrednu komunikaciju sa prošlošću samom.

Mojim prvim percepcijama novog školskog ambijenta izdvajala se pojava direktora gimnazije koju je na jedan specifičan miteleuropen način nosio Nađ Šivo Zoltan, pojava krajnje neobična za sivkasti društveni ambijent s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka. Pre svega, nikada u životu nisam imao za direktora škole nekoga ko se tako interesantno zvao. Istina, pošto sam odrastao na severu Vojvodine i menjao škole kao Ciganin konja, ispred mojih školskih tabli promicala su razna prezimena kao Žamboki, Tot, Juhas, tako da mi ni prezime Nađ nije bilo ništa novo, ali to srednje, to što nisam znao da li je drugo ime ili prvo prezime, to Šivo, zvučalo je i egzotično i u isto vreme veoma autoritativno. Dakle, pohađati školu čiji direktor raspolaže sa dva (prez)imena i sa dotad neviđenom elegancijom u odevanju i ponašanju, bilo je neka vrsta počasti. Kada sam se mnogo kasnije uverio kako jedan od potonjih direktora ove ugledne kuće, prodaje jaja na pijaci, već sam bio dovoljno mudar da zaključim kako se duh vremena sigurnije da prepoznati po pijačnim tezgama nego po onome kako su ga kvalifikovali njegovi kreatori i promotori.

Jedan od najsnažnijih utisaka na mene je, prvih dana školovanja u Gimnaziji, ostavila profesorka Danica Badalovska. Ona je, naime, imala tako čudan izgovor da ja, i pored sveg truda, nikako nisam mogao da ocenim odakle bi ona to mogla poticati. To, za mene nepoznato poreklo profesorke mi, koja je po mom sudu mogla biti i Engleskinja sa Novog Zelanda i Kanađanka, ali i Grkinja, bila je još jedna neobičnost mog prvog susreta sa školom koja mi je na neki način obeležila život.

Ipak, najimpresivnija je bila profesorska garnitura koja je pripadala nekom drugom vremenu, nekom, koje je zapreteno mojim u svakom pogledu klasno opredeljenim detinjstvom, virilo iz prikrajka, postiđeno, poraženo, ali još živo i činilo se nepokolebljivo. Ne bih nikoga iz ove grupe isticao u prvi plan iz prostog razloga što se oni u tom smislu nisu posebno nametali. Doajen te gospodske udruge, profesor Miloš Ratković već je bio u penziji, ali su ga ponekad pozivali da zameni odsutnu koleginicu, geografičarku, te je tako i moja generacija imala priliku da upozna ovu markantnu profesorsku pojavu sui generis . Drugi po godinama, ali nikako drugi i po šarmu, uglađenosti i jednom starovremenski očinskom odnosu prema učenicima bio je Emil Marošan , profesor fizike. Na žalost, meni je predavao samo jednu godinu, ustupivši mesto jednoj krajnje neartikulisanoj ljudskoj i profesorskoj pojavi, dok su se oni koji su imali prilike da im on predaje tokom sve četiri godine školovanja zaista okoristili uživajući i u blagodetima jednog humanog, odmerenog i krajnje kompetentnog pristupa, kako prema njima kao ličnostima tako i prema materiji koju je predavao.

dalje